Како је бити део тима Послови инфостуд Драган Шолаја, Уређење садржаја сајта и комуникација са посетиоцима

Не, није у питању нас петоро који седимо за рачунаром у некој малој просторији и уносимо огласе за посао. Има нас отприлике 10 пута више, планирамо још да се ширимо, и ово је кратка прича, из моје перспективе, о нама. 🙂

Пре доласка у тим сајта Послови инфостуд, пословно сам, чак седам година, функционисао као изразити индивидуалац, па ми је највећа дилема и била да ли ћу успети да постанем део тима и играм тимски. То је било у августу 2014. године. Већ у септембру те године нисам више ИГРАО, ГУБИО и ПОБЕЂИВАО на пословном плану, већ смо ИГРАЛИ, ГУБИЛИ и ПОБЕЂИВАЛИ. Заједно. Управо то је суштина нашег успеха. Окружење ме је у року од месец дана потпуно променило. У позитивном смислу. Успехе тима сам почео да доживљавам као своје. А у лошем окружењу то се не би десило. Тако је то кад ти је Слајка ментор! 🙂

Сваки индивидуални успех се прославља аплаузом 40-ак људи, колико нас седи у једној канцеларији. Чак ми је у старту било чудно што примам честитке за неке ствари које су деловале као ситнице. Из ове перспективе видим да и јесу биле ситнице. Али се тим потрудио да то, у том тренутку, изгледа као највећи успех на свету. Тада сам схватио да је управо то оно што ме је и натерало да мењам претходни посао. Није било никога да те искрено похвали када учиниш нешто позитивно, нити да ти упути добронамерну критику када си нешто зезнуо.

Исто тако, искрено се, заиста искрено, није фраза, радујемо и када нас неко од посетилаца сајта назове или нам напише да је нашао посао преко нас, али и када нам се јави задовољни послодавац. Иако не седе са нама, и кандидати и послодавци су део нашег тима, свесни они били тога или не! 🙂

И не, канцеларија, пословни успеси, похвале и критике, нису једини „састојци“ радног дана. Напредовао сам и у стоном фудбалу. Од топовске хране за искусне ИТ-јевце, стигло се до тога да Макси, Борису и Лазићу клецају колена кад треба да играју против Декија и мене! Али, верујем да су и поред тога, као прави учитељи, поносни на свог ученика! 🙂

Да не заборавим. Плаћају нам, делимично или потпуно, паркинг, јаслице за бебе, едукације у земљи и иностранству, здравствене прегледе, па чак и обуку за возаче. Обрадују нас и кад добијемо децу. И за Нову годину (не само слободним данима)! 🙂

Могу, о трошку фирме, ићи и у теретану, велнес центар, на базен. Могу, ал’ не идем! 🙂

Али, то је већ мој проблем. 🙂

Podelite na društvenim mrežama: